Zoran Olujić - Blog

Priča počinje obećavajuće, još sa svega 5-6 godina dobijam svoj prvi računar. To je bio Commodore 64, a tu sreći nije bilo kraja. Razmena kaseta igranje igrica po dan i noć od kojih su nezaboravne: Bubble Bobble, Boulder Dash, Pitstop II, Giana Sisters, Fist (IK+), Summer Games 2, MicroProse Soccer, Wizard of Wor, Lode Runner, Rick Dangerous II, Ghosts ‘n Goblins, Super Pipeline… Ali one nisu tema ove priče mada svakako to zaslužuju svoju priču u mom blogu.

Kako sam ubrzo krenuo u školu počeo sam da učim slova i istovremeno gledao svoju braću kako “prave neke programe”, naravno morao sam i ja. U početku sam gledao kako oni to rade, a zatim počeo i sam. Nije to bilo ništa revolucionarno (neke gluposti, više se ni ne sećam koje), ali šta više očekivati od klinca koji još uvek zna samo osnovne matematičke operacije ( +, -, X i / ), a da ne spominjem to da nisam znao ni jednu jedinu reč Engleskog jezika, koji sam počeo da učim tek kasnije. Sećam se kada se učiteljica žalila mojim roditeljima kako su mi svi crteži bili previše kockasti, izgleda da ona nije znala kakva je grafika na commodoreu.

Međutim možda je to ipak bilo previše lepo da bi bilo istinito. Negde u to vreme počinje građanski rat i devedesete , a sa time i sve druge nedaće koje nejverovatnije svi zanate tako da ih neću spominjati. Bilo kako bilo, mi smo nazadovali dok je svet sve krupnijim koracima jurio napred, i umesto da commodore ode u zaslužen penziju i zameni ga Amiga koju nikada nisam mogao sebi da priuštim, prolazi čitava decenija i Amiga postaje marota, nižu se Pentiumi i umesto da napredujem ja lagano zaboravljam i ono što sam znao. I postajem jedan od onih koji znaju samo da koriste winamp.

I čini mi se da sam već bio i zaboravio svoje detinjstvo i ljubav prema računarima, kada sam konačno ponovo bio u u mogućnosti da sebi priuštim PC. No i taj dan je konačno došao 20.12.2003. Sa commodorea na Pentium 4, kao kada bi srednjevekovnog čoveka iz kočija ubacili u porše. Ništa nisam znao, ljudi su mi objašnjavali kao se pušta film, pevod, kopiraju podaci i naravno, nezaobilazno na Windows OS, krekuju programi. Kada bi neko rekao reči kao što su: kodeci, drajveri… nisam imao predstavu o čemu pričaju.

Ali to me nije obeshabrilo, jer stari zaluđenik ponovo se probudio. Nije prošlo mnogo, i već sam je bio taj koga su zvali (isti oni koji su mi pokazivali kako se koristi Total commander), da im sredim računar jer im nešto ne radi. Nisam neki genije, jednostavno to je moj svet i u njemu sam se oduvek odlično snalazio, nekako mi ide od ruke. Međutim suočen sa velikim nedostacima koje ima Windows i čestom reinstalaciom istog, postajem frustriran i krećem u potragu za nečim boljim.

Negde početkom 2006, posle velike potrage jer još uvek nisam imao dobar internet da bih mogao da skinem neku distribuciju, dolazim do svoje prve GNU/Linux distribucije Madriva 2006 Live. Na prvi pogled oduševljen time što postoji OS koji se podigne sa CD-a, nije mu potreban ni hard disk, a jednostavno sve radi. Nešto što Windows verovatno nikada neće biti u stanju da uradi. Jednostavno postajem veliki zaljubljenik u GNU/Linux operativne sisteme,a posebno u Debian distribucije. Postajem aktivan čan Ubuntu Lo-Co zajednice Srbije i Modertor njihovog Foruma, takođe i član LUGoNS-a i moderator na njihovom forumu.

Istovremeno sa ulaskom u svet slobodnog softvera, ulazim i u svet web dizajna i pravim prve korake u HTML-u, a zatim savlađujem CSS i krećem u osvajanje PHP-a… i polako dolazim do današnjeg dana, a to je 15.9.2007.

Nisam ni mogao da slutim da ću za samo 4 godine od prvog Pentiuma 4 koji su mi kupili roditelji zaraditi, baš uz pomoć njega, uspeti da sebi priuštim januara 2007 godine 64-bitni računar, a stari poklonim bratu.

Nikada neću prežaliti što nisam bio u mogućnosti da pratim razvoj računarskih tehnologija od samoga početka i uporedo sa time razvijam svoje znanje, učestvujem u samim počecima GNU/Linux-a i još monogo, mnogo toga što mi je bilo uskraćeno. No šta je tu je. Polako, ali sigurno, se vraćam u svet koji je čitavu deceniju za mene bio zabranjen. Iako je ovo kraj mog današnjeg piskaranja, daću sve od sebe da se ova priča ne završi pre nego što se pridružim ekipi na nebu.

Nebo je granica, a sve između su samo prepreke i usputne stanice.

Razlog je jednostavan - Došlo je leto. Vrućine su ogromne i najveći deo vremena provodim na javnim kupalištima, ali od početka avgusta se polako vraćam starim obavezama i svom uobičajnom načinu života tako da moje intenzivnije pisanje postova očekujte za nekih 10-ak dana. Hvala svima onima koji posećuju moj blog, a verujem da vas je malo pošto je on još uvek veoma svež i nema puno sadržaja, ali biće imam dosta toga u planu dok neke stvari već i radim.

Sigurno svako barem jednom u život je morao da se nađe u situaciji da pomisli ovo što sam i ja pomislio danas. Međutim toliko sam se iznervirao stvarima koje ću vam sada navesti da sam rešio da napravim novu kategoriju u mom blogu u kojoj ću pisati o svim debilnim stvarima koje me nerviraju na ovoj planeti, i uglavnom će se sve odnositi na ljude (ko u drugi uopšte i ume da bude debil na ovoj planeti?).

Dakle šta se to desilo?

Prvo
Odem u centar NS-a, kad festival vina sa sve tamburašima. Ne može biti bolje pomislih. Gledjući sa svojom najdivnijom polovinom gde i koje vino da kupimo (pošto baš i nije bilo jeftino za naš skromni život), nađemo najjeftinije i reko da se oprobamo, kad oćeš. Na štandu ne uzimaju pare već treba prvo da odeš do neke kase tamo uplatiš i onda se ponovo vratiš do štanda pokažeš im fiskalni raćun i tek nakon toga možeš da dobiješ vino??? Zar nije kupac svetinja i uvek u pravu, a ne magarac kojeg treba da šetaš kroz masu ljudi da bi kupio prokletu čašu vina.

Drugo
Iz protesta smo krenuli da nađemo neki sokić, i tako naiđemo na neku ćevabdžinicu i oće moja draga da uzme tu da netražimo dalje pošto je već bilo oko 23h reko OK. Predpostavio sam da je malo skuplje no dobro. Čekajući je ispred dok ona kupi primetim da je pola litre 50 dinara pa reko da je pitam da li je sigurna da oće da uzmemo tu, ali dok sam ušao ona je već platila, ali ne 50 već 70 dinara. I sad vi meni recite da to nije bezobrazluk. Neznam koja je cena toga u prodavnicama ali ni nije pojenta u tome što je skuplje, znao sam da će biti skuplje, ali da napišu jednu cenu a naplate ti drugu je zasigurno bezobrazluk i verujem da bih mogao da prijavim sve to nekoj inspekciji. Što ću verovatno i početi da radim u buduće u sličnim situacijama.

Treće
Ono što me je iznerviralo pre neki dan jeste bio koncert Pepersa i vandalsko ponašanje publike koja je nakon nezadovoljstva što je koncert bio mnogo manji nego što su oni očekivali (zahvaljujući organizatoru koji je u želji da dovede što više ljudi slagao koliko će trajati svirka), ono što verovatno većina nije znala je da Pepersi nikada ni ne svijaju duže od 90 minuta. Razumem ja da publika negoduje ukoliko je nezadovoljna zviždanjem i uzvicima, ali zar je potrebno da zbog toga bacaju razne predmete na sasvim nedužne tehničare koji sklanjaju instrumente sa bine stvarno nema nikakvoga smisla. Dalje opet zahvaljujući organizatoru nakon koncerta nastaje apsolutni kolaps. Prvi problem je bio što parking mesta nisu bila obeležena i osvetljena, pa je bilo teško naću svoj automobil među nekoliko hiljada ostalih, drugi problem je bio što redari i saobraćajni policajci koji su regulisali saobraćaj prilikom dolaska više nisu bili tu. Ljudi su po nekoliko sati stojali u mestu, a mnogi su odlučili da spavaju na parkingu i tako sačekaju da se raziđe gužva.
Bilo je tu još propusta na tom koncertu, ali već je kasno i mrzi me da dalje pišem, mnogo sam nervozan…