Priča počinje obećavajuće, još sa svega 5-6 godina dobijam svoj prvi računar. To je bio Commodore 64, a tu sreći nije bilo kraja. Razmena kaseta igranje igrica po dan i noć od kojih su nezaboravne: Bubble Bobble, Boulder Dash, Pitstop II, Giana Sisters, Fist (IK+), Summer Games 2, MicroProse Soccer, Wizard of Wor, Lode Runner, Rick Dangerous II, Ghosts ‘n Goblins, Super Pipeline… Ali one nisu tema ove priče mada svakako to zaslužuju svoju priču u mom blogu.
Kako sam ubrzo krenuo u školu počeo sam da učim slova i istovremeno gledao svoju braću kako “prave neke programe”, naravno morao sam i ja. U početku sam gledao kako oni to rade, a zatim počeo i sam. Nije to bilo ništa revolucionarno (neke gluposti, više se ni ne sećam koje), ali šta više očekivati od klinca koji još uvek zna samo osnovne matematičke operacije ( +, -, X i / ), a da ne spominjem to da nisam znao ni jednu jedinu reč Engleskog jezika, koji sam počeo da učim tek kasnije. Sećam se kada se učiteljica žalila mojim roditeljima kako su mi svi crteži bili previše kockasti, izgleda da ona nije znala kakva je grafika na commodoreu.
Međutim možda je to ipak bilo previše lepo da bi bilo istinito. Negde u to vreme počinje građanski rat i devedesete , a sa time i sve druge nedaće koje nejverovatnije svi zanate tako da ih neću spominjati. Bilo kako bilo, mi smo nazadovali dok je svet sve krupnijim koracima jurio napred, i umesto da commodore ode u zaslužen penziju i zameni ga Amiga koju nikada nisam mogao sebi da priuštim, prolazi čitava decenija i Amiga postaje marota, nižu se Pentiumi i umesto da napredujem ja lagano zaboravljam i ono što sam znao. I postajem jedan od onih koji znaju samo da koriste winamp.
I čini mi se da sam već bio i zaboravio svoje detinjstvo i ljubav prema računarima, kada sam konačno ponovo bio u u mogućnosti da sebi priuštim PC. No i taj dan je konačno došao 20.12.2003. Sa commodorea na Pentium 4, kao kada bi srednjevekovnog čoveka iz kočija ubacili u porše. Ništa nisam znao, ljudi su mi objašnjavali kao se pušta film, pevod, kopiraju podaci i naravno, nezaobilazno na Windows OS, krekuju programi. Kada bi neko rekao reči kao što su: kodeci, drajveri… nisam imao predstavu o čemu pričaju.
Ali to me nije obeshabrilo, jer stari zaluđenik ponovo se probudio. Nije prošlo mnogo, i već sam je bio taj koga su zvali (isti oni koji su mi pokazivali kako se koristi Total commander), da im sredim računar jer im nešto ne radi. Nisam neki genije, jednostavno to je moj svet i u njemu sam se oduvek odlično snalazio, nekako mi ide od ruke. Međutim suočen sa velikim nedostacima koje ima Windows i čestom reinstalaciom istog, postajem frustriran i krećem u potragu za nečim boljim.
Negde početkom 2006, posle velike potrage jer još uvek nisam imao dobar internet da bih mogao da skinem neku distribuciju, dolazim do svoje prve GNU/Linux distribucije Madriva 2006 Live. Na prvi pogled oduševljen time što postoji OS koji se podigne sa CD-a, nije mu potreban ni hard disk, a jednostavno sve radi. Nešto što Windows verovatno nikada neće biti u stanju da uradi. Jednostavno postajem veliki zaljubljenik u GNU/Linux operativne sisteme,a posebno u Debian distribucije. Postajem aktivan čan Ubuntu Lo-Co zajednice Srbije i Modertor njihovog Foruma, takođe i član LUGoNS-a i moderator na njihovom forumu.
Istovremeno sa ulaskom u svet slobodnog softvera, ulazim i u svet web dizajna i pravim prve korake u HTML-u, a zatim savlađujem CSS i krećem u osvajanje PHP-a… i polako dolazim do današnjeg dana, a to je 15.9.2007.
Nisam ni mogao da slutim da ću za samo 4 godine od prvog Pentiuma 4 koji su mi kupili roditelji zaraditi, baš uz pomoć njega, uspeti da sebi priuštim januara 2007 godine 64-bitni računar, a stari poklonim bratu.
Nikada neću prežaliti što nisam bio u mogućnosti da pratim razvoj računarskih tehnologija od samoga početka i uporedo sa time razvijam svoje znanje, učestvujem u samim počecima GNU/Linux-a i još monogo, mnogo toga što mi je bilo uskraćeno. No šta je tu je. Polako, ali sigurno, se vraćam u svet koji je čitavu deceniju za mene bio zabranjen. Iako je ovo kraj mog današnjeg piskaranja, daću sve od sebe da se ova priča ne završi pre nego što se pridružim ekipi na nebu.
Nebo je granica, a sve između su samo prepreke i usputne stanice.
